• zg_curka

Zauvijek tvoj prijatelju

„Seka, da znaš kak nam je super bilo u Poreču sa tatinim prijateljem!“


„On ti ima velikog psa kojeg se svi boje, a ja ga se uopće nisam bojao. I onda smo se išli voziti čamcem. I pas je išao s nama. Svi su nas gledali. Bili smo glavni frajeri.“


„Onda sam ti se ja igrao s jednom curicom, ali ona priča malo i talijanski. I tak ti se ona pravila da je opala u more i vikala je: „Ajuto, ajuto!“


„Svi su se smijali, a meni ništ nije bilo jasno. Kaj je njoj sad tu ljuto?“


„Onda mi je tatin prijatelj pojasnil da je ona mene na talijanskom zvala u pomoć. Htjela je da ju ja spasim. Kužiš ti to?“


S tolikim ushićenjem prepričavao je moj tada devetogodišnji brat iznenadnih i nezaboravnih tri dana posljednjeg ljeta svima tako dragih osamdesetih godina. U mojoj obitelji bilo je to prvo ljeto bez supruge i majke. Ljeto u kojem je jedan prijatelj pomogao drugom. Onak kak si prijateli najboljše pomažu. Druženjem. Zafrkancijom. Dijeljenjem onoga kaj imam ja imaš i ti.


Bio je dečko iz Tkalče, planinar, uvijek ozbiljna lica, tih, a opet tu. Baš kad zatreba. Kaže moj tata da je bio jako odlučan i kad bi donesel odluku, uvek bi si postavil i rok kojeg se držal dok nije ispunio zacrtano.


Bil je kak i svaki njegov vršnjak, pun mladosti u najboljoj snazi i volji da učini ono što su učinili i dečki iz drugih kvartova i mnogih drugih gradova. Otišel je put Vukovara. U moru vijesti neke su govorile da je zarobljen, druge da je nestao. S godinama je postalo jasno kak se on u svoj kvart i svojoj škvadri ipak ne bu vrnul.


Koliko malo vremena je prošlo od jednog bezbrižnog ljetovanja do odlaska na ratište. Danas ponekad zastanem, pa ponovno računam godine, mjesece, tražim fotografije iz tog vremena. Tražim onu vremensku rupu u kojoj se odjednom izgubila mladost.


Vremena u kojem je netko od suseda rekel: „Deca, nema više zafkancije! Od danas zaključavamo haustor. Sad bumo dogovorili dežurstva i vreme je da počistimo podrum.“


Nije bilo filozofije kaj kome sad treba. Svaki je imal pravo na jednu malu torbu i u nju si spremil kaj ti je bilo važno uz ono kaj su rekli na vijestima da se svakak treba spakirati.


I onda se čekalo. Pazilo se da je sve zamračeno. Te prve dane spavali smo svi zajedno u dnevnom boravku. Tata nam je pričal priče o svom djetinjstvu i mladosti. Kaj su Rokić, Valjak, Boris, Icek, Reuf, Safet, Lula i još mnogi drugi znali narediti. Smijali smo se dok ne bi zaspali nadajući se da neće baš usred noći svirati uzbuna.


Odlučna u potrazi da napišem priču, pretražujem foto albume. Znam da postoje fotografije s tog njihovog vikend ljetovanja. Jasno vidim dečke u čamcu, vidim cucka kak ponosno pozira jer zna da ga se svi boje, a opet je svima zanimljiv. Vidim i tu malu djevojčicu koja viče „Ajuto!“


Toliko puno fotografija, sve do te osamdeset devete. I onda odjednom cijela jedna praznina u albumu. Prazne stranice godina. Tu i tamo se pojavi fotografija uspomene na neki dječji rođendan i zajedničku školsku fotografiju.


Sada su već svi ukućani uključeni u moju potragu. Pričamo, polako slažemo zajedničku fotografiju sjećanja. Prisjećamo se fakina iz kvarta. Kak je koji zgledal, kaj je koji znal delati, nizaju se priče jedna za drugom….


Polako odustajem, ne nalazim fotografije koje sam tražila. Zadnji foto album kojeg uzimam ima pregršt očevih fotografija, tek tako posloženih bez nekog reda. Spremljenih da se ne izgube kao mnoge uspomene u nekoj kutiji ili kuverti. Pogledom prelazim priče od najranije mladosti, prve fotografije su sa njegove Krizme, a posljednje u nizu sa prvih poslova na terenu.


Otvara se još jedna stranica, drži me čvrsto i ne dopušta mi da zatvorim foto album. Među fotografijama zagrebačkih fakina kak negde na moru farbaju nečiju viksu stoji i njegova. Mala fotka crno-bijelog izdanja. Ona standardna za dokumente. Zgodna za čuvanje u novčaniku, da ti uvijek bude blizu.


Ozbiljno lice markantnog mladića pogleda uprtog u objektiv. Snažna ramena u modernoj košulji i čupica koja pokazuje da se i frizurica nabacila za to fotkanje. Prodoran i odlučan pogled koji potvrđuje da kaj taj naumi, to bu i napravil.


„Gle tata, pronašla sam njegovu fotku! Nisam pronašla kaj sam tražila, ali evo gle ipak imaš neku uspomenu.“


Nesiguran u moje uspomene i sjećanja, otac se pridiže i bira naočale s kojima najbolje vidi. Gleda ju i šuti.


„Da, to je uistinu on. Nisam ni znal da imam tu fotku. Gle, nekaj i piše na poleđini.“


Da tata, na poleđini plavom kemijskom pisanim kosim slovima piše: „Zauvijek tvoj prijatelju“.


„Dobro, nemoj mi sad objavljivati tu fotku. To je moja uspomena.“


„Ne bum, imam priču, ona bu dovoljna.“

156 views

Recent Posts

See All