• zg_curka

Vanzemaljci dolaze videti Trg

Moj vam je otac pravi zagrebački fakin. Dijete ulice koje je učilo o životu snalazeći se uz pomoć prijatelja i susjeda. Oduvijek je bio pravi mali otporaš i to jasno davao do znanja. Njegovi protesti su uvijek bili kreativni. Takav je i danas. Iako već poprilično umoran od količine muljanja kojim smo okruženi.


Jedna od priča koja je već postala legendarna u našoj familiji je ona kad je jedne školske godine mali Dadek išao na popravni iz fizičkog i likovnog. Oni koji osobno poznaju mog oca se već naveliko smiju jer si to mogu zamisliti kao nešto kaj samo može on narediti. Naime kaj, na popravni iz fizičkog je išel zato jer cijelu godinu nije nosil opremu za fizički u školu i zato kaj je većinu vremena provodil u školskom dvorištu pikulajući se. A likovni, eh to je već malo škakljiva priča. Tu je izbil pravi škandal!


Moj Dadek bi vam ovu priču ovak' ispričal: „Učiteljica je došla jedan dan u razred sva ozarena s idejom da bumo danas risali portrete. Bila je opsjednuta lepotom svoje kćeri i stalno ju protežirala. Tak da je naravno nju odabrala kao model i posjela ispred cijelog razreda. Meni je to sve tada već jako išlo na žifce i zato sam onda odlučil nacrtati majmuna s dugom plavom kosom!“


Za kaznu, baka i deda su mu rekli da ostaje bez cucka. Nisu mu ga zeli nego je on imal' zadatak da ga se riješi. Naravno da se to nije dogodilo, ali je tražilo nova kreativna rješenja skrivanja u jednoj napuštenoj susjedovoj šupi.


Zakaj ja sad ovo sve vama pripovedam, sigurno se pitate i kakve veze sad moj tatek ima s vanzemaljcima koji dolaze gledati Trg. Svaka priča uvijek ima nastavak. Možda ne odmah, ali eto, ova Dadekova se nastavila dva-tri desetljeća kasnije i ja sam bila dio nje. Srećom, nisam završila na popravnom jer mislim da bi mama i mene i tatu storpedirala u šupu. Ja sam naprotiv, dobila i nagradu!

Moje sjećanje oko uređenja Trga ima jake, pozitivine emocije. Danas si skoro, pa teško mogu zamisliti da bi građani bili toliko susretljivi i sretni zbog jednog tako velikog zahvata u centru grada.


Sve je bilo raskopano, to je naprosto bilo samo po sebi pojam doći i gledati naš Trg kak' je raskopan! Mirno se prolazilo po drvenim daskama, kao u nekom mimohodu i vladalo je veliko uzbuđenje kaj bu Trg novi i lepši.


Stalno se pričalo o tome da jeste videli kak' je raskopano sve, jeste čuli da buju ponovno otkrili Manduševac…. Posebno, ogromno uzbuđenje donosila je priča o Manduševcu. Legenda postaje stvarnost! Sada ćemo i mi moći vidjeti taj izvor. Dotaknuti vodu kao Manda. Sjediti i čekati bana ili radije nekog princa da mu zagrabimo vode i pomognemo utažiti žeđ.


Živjeli smo s tim uzbuđenjem što su ga donosile promjene. Iskreno se vjerovalo da može samo biti bolje. To je bilo ozračje u kojem sam ja odrastala. Zahvalna sam danas na takvom djetinjstvu jer mi daje snagu da zamišljam snagu Zagreba tog vremena koji je prije svega volio sebe!

Zagreb je toliko živio s pripremama za Univerzijadu ’87 da imam osjećaj kak' su se prozori tih dana posebno glancali i stavljale najbolje firunge. U školi su se pisali sastavci, izrađivali programi, a posebno sam bila ljubomorna na stariju ekipu koja je bila odabrana za Slet! Svi ti kaj su nastupali su dobili uniformu i startasice. Ljudi dragi, znam da se sečate i znam da je dobar dio vas bil' baš među tim odabranima, mogu samo zamisliti to uzbuđenje.


Osobno pamtim one koji se danima nisu skidali iz te uniforme. Kako je divno biti tako sretan i ponosan zbog ičega. Kad te nešto toliko raduje da se budiš s uzbuđenjem kaj buš ponovno prošetal u istoj obleki, išel na probu ili se naluknul da vidiš kak se odvijaju radovi, iščekujući taj magični trenutak.


U školi smo na likovnom dobili zadatak da napravimo crtež koji prikazuje uređenje Trga. Moja sreća je bila u tome što smo to dobili kao domaću zadaću. Tak da sam ja samo proslijedila moju likovnu mapu tateku. Nije mi padalo na pamet da dragocjeno vrijeme za čitanje trošim na crtanje. K tome, bilo je puno lepše sediti na velikim stepenicama Dolca i gledati kako se Trg mijenja.


Nije me zanimao crtež, osim utoliko da donesem zadaću u školu. Nije me zanimalo ni to što je učiteljica rekla da bu najlepši rad išel na nekakvo natjecanje.


„Čuj mali, imam jednu ideju!“ Tako je započeo rad na crtežu moj tata. „Kaj veliš na to da crtež napravimo malo drugačije? Mislim, svi buju crtali taj raskopani Trg. Sve bu to isto.“ Budila se želja kod mog oca da se napravi još nekaj boljše ili ako ništa, barem malo drugačije.


Ja sam samo slijegala ramenima jer me fakat nije bilo briga. „Dobro tata, a kaj bi ti napravil?“ Koliko sam ja bila ravnodušna i nezainteresirana, toliko je uzbuđenje mog oca raslo. „Znaš kaj sam mislil, uređenje Trga je tak velika stvar i ovo kak' je sad raskopan se viđa jednom u životu. Zato bi ja narisal vanzemaljce kak se spuštaju na Trg i dolaze videti na kaj to liči!“


Pustila sam ga da se veseli i da si crta kaj mu se sviđa. Bila mi je zanimljiva ta njegova ideja, ali sam mislila da se ne mora tak puno truditi jer to je ipak samo nekakav crtež.


Oprostite mi svi vi koji volite risati ovu moju ignoranciju. Svako nekaj voli, a meni su crtanje i brojke do danas ostale dva područja koje jednostavno ne vidim. Kad dobijem zadatak nekaj nacrtati, ja samo prekrižim ruke i velim da to ne bum delala.


Crtež vanzemaljaca koji se spuštaju na Trg je naravno odabran kao jedan od najboljih u školi i poslan na daljnje natjecanje. Ne mogu vam opisati moju dramu. Noćima nisam spavala jer sam se bojala da bum pozvana na neko daljnje natjecanje u kojem bumo morali opet crtati. To se srećom nije dogodilo. Dobila sam sam neku čitabu koju sam ekspresno frknula. Možda sam bila tak milostiva, pa sam ju dala i autoru koji joj se naravno iskreno veselil. Znam, nadao se da će, kao što me je navukao na čitanje, možda sad zainteresirati i za crtanje. Možda i bi da je umjesto komada hartije nagrada bila knjiga!

Dočekali smo taj značajan trenutak otvorenja Trga. Nismo sudjelovali u nekoj posebnoj svečanosti. Ako je toga i bilo, čekali smo strpljivo da to prođe. Dali smo si vremena kako bi odabrali pravi trenutak u kojem ćemo se zbigecati i laganim, dugim koracima krenuti prek' Dolca. Zastati na vrhu stepenica i udahnuti, dati vremena srčeku da se primiri i krenuti stepenicu po stepenicu, ovaj put držeći se za gelender da se ne spotaknemo. Taj put nitko nije trebal vikati da ne divljamo jer bumo se spopiknuli. Nije bilo brige dal bumo došli do Trga zamuljani, crveni i zadihani.


Stigli smo na to veliko prostranstvo koje je izgledalo beskrajno. Odjednom je pružalo toliko puno prostora da nisi znao kuda krenuti. Malo morgen! Kaj ne bi znala kuda želim krenuti!

Manduševac je imao značenje svetinje kojoj se trebalo ići pokloniti. Pozdraviti Mandu, uroniti ručice u hladnu izvorsku vodu, sjesti na stepenice, gledati svoj odraz u fontani, pozdraviti se s vanzemaljcima i pitati ih: „Dečki, ste žedni?“

#zagreb #mojzagreb #kakimamterad #takimamterad #univerzijada #trg #manduševac #djetinjstvo #mojapriča #zgcurka

189 views

+385 91 504 25 58

Kralja Držislava 3, Zagreb

©2019 ADD tim d.o.o. i Andreja Tonč 

Izjava o zaštiti privatnosti