• zg_curka

Tamo neki spomenik

„Nađemo se kod Kerempuha!“ Tak je glasio prijedlog za čvenk moje susjede s Opatovine koju sam tek danas upoznala. U vrijeme mog djetinjstva ona je proživljavala mladost. Tada je naša razlika u godinama bila velika kao što je velika današnja zajednička ljubav prema uspomenama.


Spomenik Petrici Kerempuhu je bila značajna figura mog djetinjstva. Imali smo s njim neku posebnu bliskost. Mogel si ga satima gledati i on ne bi trepnul. Mogel si mu kaj god ispričati, on bi pak čuval tvoju tajnu. Mogel si samo umorno sjesti mu pod noge i zamišljati kak ti popeva. Uvek si mogel računati da se iza njega možeš skriti dok se igramo skrivača.


Spomenik Petrici Kerempuhu na Opatovini, Zagreb 70-tih

Gledam izlizane prste kipa na rukama i nogama. Isti je kakvog ga pamtim. Izlizan od dodira. Dodira koji su ponekad nastali zato jer smo ga stalno pretraživali u potrazi za izgubljenim novčićem, papirićem ili nekim drugim blagom. Dodira zato jer smo se često za njega pridržavali i verali.


Ponekad bi Petrica dobio i koji cvjetak, a često bi služil kak ti publika kojoj recitiraš pjesmicu:

„Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda nebu da nam nekak nebu.
Kajti: kak bi bilo da nebi nekak bilo, nebi bilo nikak, ni tak kak je bilo.“

Je da, kad je za domaću zadaću bil zadatak nafčiti pjesmicu napamet, svi su ju znali. Cijela ulica je ponavljala jer smo išli od suseda do suseda i tražili da poslušaju našu recitaciju. Kad nije bilo nikoga gdo bi nas poslušal, Petrica je navek bil tu.


U dosadna zagrebačka ljeta na Opatovini bi se održavala manifestacija „Kerempuhovo ljeto“ koja je na skroman način povezivala Krležu i susede s Dolca, Kaptola, Tkalčićeve, Skalinske, Opatovine… Veselili smo se jako tom druženju jer je poseban program bio prilagođen djeci, a sastojao se od toga da dobijemo krede u boji i crtamo po platou oko Kerempuha koliko god želimo. Kad je došlo vrijeme da nas umire, posjeli bi nas u krug i podijelili balone po kojima smo nastavljali škrabati.


Uvijek je vladalo veliko uzbuđenje, a jedno od posljednjih takvih druženja zabilježila je i novinarska kamera te je fotografija na kojoj mi djeca crtamo po balonima objavljena u novinama.


Znate vi kaj je to bilo! Zvijezde ljudi dragi! Ulica je u novinama! Deca su u novinama! Svi pričaju o tome, ali kaj, pa ne kupuju svi novine. Moji ne kupuju novine. Uzmemo stare od suseda kad mami trebaju za pranje prozora.


Jednom godišnje, pred kraj školske godine, organizirala bi se akcija sakupljanja starog papira. Mi bi za tu priliku posudili kolica za prijevoz robe s Dolca i išli od kuće do kuće. Svake godine sve je bilo puno papira, od kuhinja, dnevnih boravaka do šupa krcatih novinama jer se tada ništ nije bacalo.


Svi su pričali o toj fotografiji, ja sam baš bila u pravom planu, pa me stalno netko zapitkival da jesam li vidla novine. A kaj da vam velim, nisam. Nisam ništ još vidla jer moji nisu otrčali kupiti novine. Nema veze. Znate zakaj nema veze? Zato kaj je tada uvek bil netko tko bi brinul! Možda je moj tata baš taj dan bil na terenu. Možda je mama radila noćnu smjenu i nije stigla kupiti friške novine. Ali se zato našel sused Branko koji je izrezal fotografiju i članak iz novina i meni donesel da imam za uspomenu.


Primila sam taj mali komad hartije drhtavim rukama i velikim očima. Kad je došel k nama doma tek tada sam skužila da je kućna atmosfera postala svečana. Kao da primate nagradu za životno djelo. Okrenula sam se oko sebe i shvatila da su prozori našeg malog stana posebno oglancani. Joj, pa i firunge su friško oprane. O, pa netko je kupio i svježe cvijeće. Mama je sjedila na kauču preko kojega je upravo stavljena nova presvlaka i ona je bila u svojoj ljetnoj haljini sa zelenim cvjetovima. Tata je spremal gemišt susedu, a baka nosila gibanicu na stol.

Sused Branko je bil skroman, tih i uvijek tu. Takva je bila Opatovina, takav je bio Zagreb.

Gledam Petricu i pričam mu ovu priču kad mi sanjarenje prekine galama iz kafića koji se proširil na sve strane te jedne male zagrebačke oaze.

„Popni se preko Dolca i samo hodaj dok ne dođeš tu do nekog spomenika. Tu te na terasi čekamo.“

Nekog, nevažnog, jer danas je sve postalo nevažno. Nevažan je i Krleža, i dobra priča, i lijepa pjesma, i spomenik koji je jedan od simbola grada.


Nevažan.


Tamo neki spomenik koji pjeva baladu najljepšemu gradu…


Nigdar ni tak bilo.


#petricakerempuh #opatovina #zagreb #takimamterad #krleža #sused #zgcurka #mojapriča

522 views

+385 91 504 25 58

Kralja Držislava 3, Zagreb

©2019 ADD tim d.o.o. i Andreja Tonč 

Izjava o zaštiti privatnosti