• zg_curka

Sve su to coprnice

Bila je to jedna od samotnih večeri nakon potresa. Nedjelja. Vrijeme kada su svi već u laganoj depri kaj je ponedelek tu, iza vugleca, već se polako nalukava i podrugljivo cereka. Kiša je lagano padala, a mene je vuklo van.


Špancirala sam svaku od tih osamljenih večeri istu rutu prek Jurišićeve, Stare Vlaške, Dolca, Skalinske, Radićeve do Kamenitih vrata. Produžila bi obično do Markovog trga, ali me ovaj put baš nekaj skrenulo na Opatičku.


Još se nisam ni praf snašla zakaj sam sad tu skrenula, gore je sigurno samo još više kmica, kad se odjednom oko mene stvorila neka živost. Zvonki djevojački glasovi svuda oko mene, zvrndanje nekih kotačića, kao da cijeli jedan ženski razred odjednom pleše Opatičkom.


Djevojke same, u paru s prijateljicama, male grupice djevojaka koje se vraćaju s vikenda u đački dom. Vuku kofere i torbe, prepričavaju dogodovštine putovanja autobusom od Bjelovara do Zagreba. Grle se. Vrište. Hihoću. Žive mladost jednog vremena.


Nastavljam moje španciranje prema Vrazovom šetalištu pod dojmom tog života Gornjeg grada na koji sam u potpunosti zaboravila. Znam da su tu, a opet ih rijetko viđam. Zašto sve tako lako zaboravljamo? Da li bi uopće primijetila da ih nema? Kaj bi bilo da su tu otprli hotel? Koliko bi mi trebalo da se sjetim jednog đačkog, djevojačkog doma?


Kratim šetnju Dvoranskim prečacem. Zbunjuje me mrak u koji su me odnijele misli i ta nagla promjena svijetla i tame, živosti i tišine.


Zastajem u mraku Radićeve ispod njihovih prozora. Gledam ih kako kakav tat iz skrovišta vrta. Smijeh, lupanje vratima, netko zatvara, netko otvara prozor. Iza teških ljubičastih zavjesa puno je svijetla. Vide se sjene. Sve djeluje nekako nestvarno. Sve je u mraku i tišini, a samo je tamo život.

Osupnuta kontrastima svijetla i zvukova, zadubljena u vlastite misli čujem glas koji mi se obraća iza leđa:


„Sve su to coprnice!“


Joj ljudi dragi, kaj da vam velim. Najradije bi šmugnula isti tren, a vidim da se lagano na peti okrećem prema glasu. Nemrem si pomoći. Trnci su me prošli od tjemena do pete, ili obratno, ne znam više.


Peta ne sluša, sama me okreće prema mrakaču jednog haustora. Naočigled zatvorenog. No, koji iza rešetki ima otvorene prozore. Tamo u mraku stoji netko. Jedna baka, tamo stoji nečija baka. Ozbiljnog lica, uspravnog držanja, uredno začešljana sa pravim pravcatim rupcem na glavi. I moja baka je nosila takav, ima lijepu granu ruže narisanu na sredini i kakve god da je boje marama, zbog te ruže uvijek izgleda posebno.


„Gledam vam ja njih svaku večer!“ izgovara baka polagano sa značajnom dozom upozorenja u glasu. „Svaku večer!“


„Joj gospođo draga, da bi reč rekla.“ nastojim biti pristojna, ali jedva hvatam zrak od uzbuđenja.


„Požuri se dete doma, već ti je fajn kasno!“ ispratila me baka iz mraka.


„Idem, nemojte i vi dugu tu biti, već je dosta hladno. Želim vam laku noć!“


Pozdravila sam zabrinutu baku i uhvatila jedan ozbiljan špurenzi niz Radićevu. Smijala se sebi i životu, i tom malom coprnjačkom cehu koji je vratil život u jedan kutak već uspavanog Gradeca.


Znam da bute pitali da kaj je s bakom. Ne znam, nisam ju više srela. Morti bute rekli da sam nora ili da sam se zmislila. Morti su i mene coprnice začarale. Ne znam vam više ništa reći osim kaj je lepo na toplomu biti i peneza imati.



47 views

Recent Posts

See All