_edited.jpg)
zg_curka- zg_curka
Sve kaj si želite i više od toga!
Draga moja pajdašijo,
Toliko toga želim podijeliti s vama, a onda se malo zabrenzam jer se bojim da vas ne ugušim silnom pričom. Često mi vele: „Čuj, daj nemoj sad previše toga nakrcati jer bumo se zasitili!“ I tak, onda pazim malo po malo.
Nakon prvih par objavljenih priča sam bila u frci da jel' bum imala dovoljno tema, a onda je svaka vaša riječ podrške, svako vaše sjećanje samo ubrzavalo ono kaj se po malo krčkalo.
Dve godine sam jambrala kak nema ništ' lepoga, a kaj bi bil lepi, autentični zagrebački suvenir. Nekaj kaj nije kič i kaj bi odražavalo eleganciju i duh Zagreba. Svi su me gledali kak' noru i sam kolutali očima. Je, ali kaj, nisam ja od onih kaj lepo rišeju. Ja znam škrabati i lambrati. Onda sam rekla da bum se primila škrabanja. Na to su tek mirisne vodice tražili!
Mislila sam si, a gle Andreja, navek' je bilo tak da te nisu razmeli. Danas svi kričiju da kaj su deca na mobitelima. Pa tak je bilo i dok si ti sa knjigom provodila školske praznike. „A kaj ta vaša mala sam' čita?“
Vreme je prolazilo, a ja sam i dalje samo ponavljala kak' je meni Zagreb najljepši i da se trebamo truditi čuvati naša sjećanja, naš identitet, i da, ak' bumo sami na tome delali, onda bu se i nekaj mrdnulo. Svaki može nekaj dati. Crtica po crtica i opet bu lep i opet naš!
Moja priča o Zagrebu krenula se pisati jednog nedjeljnog popodneva, u kolovozu 2018. godine. Poterala me da nakon 30 godina odem do Jurjevske i potražim jednu čarobnu kuću u kojoj je živjela baka Ziba. Ona nije bila moja baka, ali mi je bila daljnji rod, šira familija kak' bi se reklo.
Čarobna žena porijeklom iz Bosne koja je živjela život prave Zagrepčanke i čija su djeca imena Reuf i Safet bili dobri prijatelji mog oca. Pravi zagrebački fakini, domaći dečki sa šprehom koje se setim samo kada u sjećanje prizovem njihov glas i puno smijeha koji je navek bil vezan uz njih. Mir, spokoj, strpljenje, skromnost i puno ljubavi. To je sve imala baka Ziba i Zagreb mog djetinjstva. Taj Zagreb čuvam u ovim mojim pričama.
Mnogi od vas koji mi se javljaju pišu svoje priče koje ne objavljuju. Neki bi rado ispričali priče, ali im se ne da pisati. Neki u komentar moje priče napišu još lepšu i srčaniju noticu koja u svega par rečenica dočara gomilu emocija, sjećanja i dogodovština. Mislim da je to predivno i zato želim u 2020. godini otvoriti prostora na ovoj stranici i za one koji žele napisati i objaviti svoju priču o Zagrebu. Nadam se da bu bilo hrabrih jer vredni svakako jeste i da bumo nekaj zgodnoga naredili.
Nego, još sam vam za kraj štela reči kaj sam nafčila u godini iza nas čuvajući sjećanja na naš dragi Zagreb:
✔ Lakše je napisati priču nego naći odgovarajuću fotku.
✔ Rajcate se na teme ljubavi i mistike. Pogotovo ženske. Muški su pak ponoreli čim smo spomenuli birtije. Bumo dalje pisali o Saši i dečkima, a možda razvijemo i neku priču o ljubavi s Tuškanca.
✔ Može se dogoditi da osoba koja ti je poklonila naliv-pero ne vjeruje nužno u tvoju potrebu stvaranja. Možda je samo pažljivo slušala kaj si želiš za Božić. Zato valjda nije ni kupila tintu.
✔ Ne pokazuj svoje priče prije objave jer ih onda nikad ne buš objavila. Piši kak' ti srce veli i tvoja ljubav prema Zagrebu će već pronaći put do srodnih duša!
Nek' vam dragi Bog da zdravlja i Majka Božja penez!
Vaša Andreja