Sve kaj si želite i više od toga!

Draga moja pajdašijo,

Toliko toga želim podijeliti s vama, a onda se malo zabrenzam jer se bojim da vas ne ugušim silnom pričom. Često mi vele: „Čuj, daj nemoj sad previše toga nakrcati jer bumo se zasitili!“ I tak, onda pazim malo po malo.

Nakon prvih par objavljenih priča sam bila u frci da jel' bum imala dovoljno tema, a onda je svaka vaša riječ podrške, svako vaše sjećanje samo ubrzavalo ono kaj se po malo krčkalo.

Jedno dvorište u Jurjevskoj ulici

Dve godine sam jambrala kak nema ništ' lepoga, a kaj bi bil lepi, autentični zagrebački suvenir. Nekaj kaj nije kič i kaj bi odražavalo eleganciju i duh Zagreba. Svi su me gledali kak' noru i sam kolutali očima. Je, ali kaj, nisam ja od onih kaj lepo rišeju. Ja znam škrabati i lambrati. Onda sam rekla da bum se primila škrabanja. Na to su tek mirisne vodice tražili!

Mislila sam si, a gle Andreja, navek' je bilo tak da te nisu razmeli. Danas svi kričiju da kaj su deca na mobitelima. Pa tak je bilo i dok si ti sa knjigom provodila školske praznike. „A kaj ta vaša mala sam' čita?“

Vreme je prolazilo, a ja sam i dalje samo ponavljala kak' je meni Zagreb najljepši i da se trebamo truditi čuvati naša sjećanja, naš identitet, i da, ak' bumo sami na tome delali, onda bu se i nekaj mrdnulo. Svaki može nekaj dati. Crtica po crtica i opet bu lep i opet naš!

Moja priča o Zagrebu krenula se pisati jednog nedjeljnog popodneva, u kolovozu 2018. godine. Poterala me da nakon 30 godina odem do Jurjevske i potražim jednu čarobnu kuću u kojoj je živjela baka Ziba. Ona nije bila moja baka, ali mi je bila daljnji rod, šira familija kak' bi se reklo.

Kuća zagrebačkih uspomena u Jurjevskoj ulici

Čarobna žena porijeklom iz Bosne koja je živjela život prave Zagrepčanke i čija su djeca imena Reuf i Safet bili dobri prijatelji mog oca. Pravi zagrebački fakini, domaći dečki sa šprehom koje se setim samo kada u sjećanje prizovem njihov glas i puno smijeha koji je navek bil vezan uz njih. Mir, spokoj, strpljenje, skromnost i puno ljubavi. To je sve imala baka Ziba i Zagreb mog djetinjstva. Taj Zagreb čuvam u ovim mojim pričama.

Mnogi od vas koji mi se javljaju pišu svoje priče koje ne objavljuju. Neki bi rado ispričali priče, ali im se ne da pisati. Neki u komentar moje priče napišu još lepšu i srčaniju noticu koja u svega par rečenica dočara gomilu emocija, sjećanja i dogodovština. Mislim da je to predivno i zato želim u 2020. godini otvoriti prostora na ovoj stranici i za one koji žele napisati i objaviti svoju priču o Zagrebu. Nadam se da bu bilo hrabrih jer vredni svakako jeste i da bumo nekaj zgodnoga naredili.

Živeli i zdravi bili!

Nego, još sam vam za kraj štela reči kaj sam nafčila u godini iza nas čuvajući sjećanja na naš dragi Zagreb:

✔ Lakše je napisati priču nego naći odgovarajuću fotku.

✔ Rajcate se na teme ljubavi i mistike. Pogotovo ženske. Muški su pak ponoreli čim smo spomenuli birtije. Bumo dalje pisali o Saši i dečkima, a možda razvijemo i neku priču o ljubavi s Tuškanca.

✔ Može se dogoditi da osoba koja ti je poklonila naliv-pero ne vjeruje nužno u tvoju potrebu stvaranja. Možda je samo pažljivo slušala kaj si želiš za Božić. Zato valjda nije ni kupila tintu.

✔ Ne pokazuj svoje priče prije objave jer ih onda nikad ne buš objavila. Piši kak' ti srce veli i tvoja ljubav prema Zagrebu će već pronaći put do srodnih duša!

Nek' vam dragi Bog da zdravlja i Majka Božja penez!

Vaša Andreja

#takimamvasrad