• zg_curka

Sjediti na štengama Dolca i promatrati svijet

Dolac je centar i granica. Silaskom drvenim štengama s Opatovine dolazim u središe boja i mirisa. Gužvu ljudi koje poznajem, ili barem mislim da ih poznajem. Imam devet godina i osjećam se ugodno, među svojima. Jedan ljetni radni dan u prvim godinama osamdesetih je na izmaku.

Ne mogu reći da se osjećam sretno. Nas djecu ne opterećuju pitanjem sreće. Ne pitaju me da li sam sretna i kaj bi mi trebalo da budem sretna. Ne sjećam se da se pripovedalo o potrazi za srećom.

Živim, ushićena sam kaj sam srela nekoga iz mamine firme na placu. Dobila sam jabuku od kumice iz Bistre, a striček u ribarnici mi dopušta gledati šarane koji još plivaju u velikom akvariju. Koliko doživljaja, a tek sam sišla s drvenih štengi.

I danas, svaki dodir s drvenim štengama, svaki novi korak ulazak je u jedno prostranstvo sjećanja.

One bi vam mogle ispričati je li mala špancirantica samo tu u prolazu, je li krenula u novu avanturu ili se samo vere po gelenderu čekajući pajdaša da joj se pridruži.

Volim i one skrivene štenge pored crkve sv. Marije. Odlične su za igranje skrivača, ali i istraživanje neke tajanstvene priče kad se malo smrači.

Prolazim tim štengama po povratku iz samoposluge „Slavija“, kad idem baki po „Deit“. Ona voli da se iz dućana vraćam prek Dolca. Veli da norimo previše po Tkalčićevoj, a tam su one skliske ploče na jednom dijelu i kak to ide, već me vidi da plešem na riti zajedno s njenim omiljenim ljetnim osvježenjem. Meni je „Deit“ bio najslađi nakon dobrog šprinta. Onak vruća, noge još rade svoje, a ja sipam u sebe iz frižidera dok baka ne gleda ledeni sok s okusom naranče.


Dolac je granica s velikim svijetom. Stojim na vrhu velikih štengi i gledam prostranstvo ispred mene. Osjećam se veliko i spremno krenuti dalje.

Silazak traži i malo gruntanja kaj bum rekla doma di sam bila, kam sam pak išla. Oprezno silazim da se ne spopiknem. Ne žuri mi se, a moram i paziti da me ne cinkaju jer sam navodno divljala.

Sišla sam do pola. Dok se oni koji se pentraju tu najčešće odmaraju, ja se volim naluknuti da vidim kaj ima u „Belju“.

Jako volim taj mali dućanček. „Belje“ nije kak „Slavija“. Tu je sve fino. Nekak sve fino diši. Kak da si zaronil u veliki sendvič od tople žemljice sa šunkom.

Uvijek zastanem ispred frižidera s malim sokovima u tetrapaku i slamčicom. „Tak su ih lepo opet posložili!“ govorim si i nastavljam zadovoljno dalje ogledavajući se u špiglima koja su postavljena po stropovima.

Imam još pola puta do izlaska u svijet. Silazim polako, ne žuri mi se. Nema više gužve. Samo ja i štenge. Odlučujem se malo zicnuti i promatrati red koji se stvara ispred telefonskih govornica na Splavnici.

Lijepo mi je ovdje. Mislim da ću tu i ostati.

Možda je to ono kaj ljudi danas nazivaju srećom.

#zgcurka #mojapriča #zagreb #mojzagreb #takimamterad #djetinjstvo #dolac #štenge #sreća


Autor fotografija: Mali Zum

77 views

+385 91 504 25 58

Kralja Držislava 3, Zagreb

©2019 ADD tim d.o.o. i Andreja Tonč 

Izjava o zaštiti privatnosti