• zg_curka

Mala kućica grijana uspomenama

Sanjke jure dok ima dana. Kad se dan zgubi shvatiš da si mokar i da ti je zima. To ne znači da buš sad rekel škvadri da ti ideš doma. To sam znači da bute malo još lunjali, morti se nekaj novoga nađe.


Za ulazak u malu kućicu u Tkalčićevoj trebalo je prijeći visoki prag. Podići nogu kao za stepenicu i pažljivo gledati da se ne spopikneš zajedno sa sanjkama. Ta kućica nema dvorišta, odmah se uđe u hladni prostor kamenog prizemlja. Tu si lepo ostavil sanjke i stresel još malo snega kaj je bilo po tebi. Malo si se, kak bi rekli, dovel v red. Da baš ne zglediš kak neki halek.


Toplina je čekala gore na katu. Već sami ulazak na drvene stepenice počel bi te grijati. Polako se penješ i slušaš škripanje starih pleća. Znaš da je sve staro i da moraš paziti. Tak su nas odgajali da se odnosimo prema našem Zagrebu.


On je star i škripav, i nemreš se onda baš ludirati kak si se ti zmislil. Moraš malo i paziti. Pa jel znaš tko je tu živil prije tebe? Tak bi započinjala svaka priča koja nas je učila kaj znači naš grad.

Zagreb, Tkalčićeva ulica, zima
Tkalčićeva ulica zimi, Zagreb, 1932.; r/croatia reddit.com

Glavna dvorana Mjesne zajednice „August Cesarec“ bila je svečano uređena. Navek je bila lepa. Imala je drveni pod i balkon s kojega gledaš cijelu ulicu. Z balkona vidiš tornjeve Katedrale i zvonik crkve Svete Marije. Nemreš se baš previše nalukavati jer je ograda stara i drvena, morti je i klimava. To svakak ne isprobavaš.


Bude danas predstava. Vele da bu došel i Deda Mraz. Morti bumo kaj i dobili, tak vele, navodno bu poklona za nas decu.


I tak, mic po mic, bome nas se fajn skupilo. Bi rekla da smo svi tu, rumeni i šmrkavi, sjedimo kak bubice i čekamo. Predstava je bila čarobna i vesela. Da bismo dozvali Deda Mraza popevali smo svi zajedno „Pahuljice padajte“. Ne biste verovali, i fakat je došel.


Svaki od nas je dobil veliki paket slatkiša. Znate koliko je toga bilo? Za cijelu zimu! Da, da, nije vam to bil neki mali paket. Taman je stal na sanjke. Trebalo je to sad Skalinskom dovleči do Opatovine.


Dobro, vlekel je tata, i paket i mene.

Zagreb, Tkalčićeva ulica, zima,
IGOR NOVAKOVIĆ, RETROTEKA, ZAKAJ VOLIM ZAGREB

Zime se vraćaju, ali bez snijega. Povremeno prhne koja pahuljica sjećanja. Zamoli da joj pofotkam neku dragu kućicu u Tkalči i pošaljem je u daleki svijet. Onaj, koji je nekad postojal samo u našoj mašti. Nezamislivo daleko od naše male ulice.


„Daj mi malo opiši kak je sad doma. Kad stigneš, nabaci koji redak.“


Ovak bum ti rekla prijatel dragi:


Kada se ugase svijetla kafića, zatvore terase i utiša glasna muzika. Kada odu svi turisti i povremeni šetači, kada se raziđu svi… Onda si možeš zeti malo cajta i zamisliti sneg kojega pamtiš. Gledati u žižak fenjera i tako se grijati.


Ugledal buš tada jednu malu kućica punu topline. Ona nije samo kućica iz tvog sjećanja. Ona i danas stoji tam gde je i negdar bila. Fajn već godina ima. Bude ti bilo jako drago kad ju vidiš. Zagrlil buš ju onak, najjače, i poželil jednu iskrenu želju. Budeš joj rekel lepu reč: „Nadam se da i tebe netko grije, pa makar samo i uspomenama.“

93 views