• zg_curka

Gospon poštar

Bilo je ljeto 1989. godine. Završila sam osnovnu školu i upisala se u toliko željeni CUP – Centar za upravu i pravosuđe. Znala sam još od početka sedmog razreda da bu to moja škola. Za početak, na prijemnom nije bilo matematike, a kaj je još išlo u prilog, matematika je bila na rasporedu do trećeg razreda dok su se biologija, fizika i kemija ukidale već nakon drugog.


Kaj sam vam ja štrebala za taj prijemni! Svaki dan sam ustajala u 5h ujutro i akcija: hrvatski, povijest, geografija. Ništ mi nije bilo teško. U stvari, kak bi se reklo, uživala sam kak prasica!


Volim izvući takva sjećanja u trenucima kada pokleknem. Isto savjetujem i drugima. Sjećanja su kao dobro konzervirana zimnica, kao vrijedno arhivsko vino. Možda neću imati energije kao sa 15 godina, ali će osmijeh na uspomenu biti poticaj mojoj volji na novu akciju.


Kaj da vam velim, a da već sami ne znate. Bilo je teško nekaj skriti u to vreme. Svi su znali kad dolazi poštar, kaj je kome donesel, a često su se i pisma čitala na glas ili prepričavala uz popodnevnu kavicu. Razglednice su se ponosno pokazivale i pažljivo čuvale na nekom vidljivom mjestu.


Sjećanje me vraća na kutije i ladice pune pisama, razne sitnice od kojih je svaka imala svoju priču. Sve se čuvalo, pomno spremalo i vrlo često vadilo van da bi se prisjećali uspomena.

Kutija uspomena

U to ljeto 1989. godine, grad je jako živnul! Ak ne grešim, te godine se po prvi puta održaval Markov sajam. Starijima je to jako puno značilo. Bili su jako emotivni jer se eto organizira tak nekaj i to još u Tkalčićevoj. Nama mlađima je sve to bila fora jer nam je produžavalo vreme skitnje.


Tamburaši z Markuševca od kojih su neki kasnije postali i glavni šmekeri hrvatske tamburaške scene su svirali do dugo u noć, popevalo se i tancalo, a o odlasku na more više nitko nije ni razmišljal. Pardonček, više nitko nije cmizdril kaj bu celo leto v dosadnom Zagrebu.


Danijel je bio nečiji prijatelj ili možda bratić. Sve do polaska u srednju školu, drugu djecu smo najčešće upoznavali na sportskim natjecanjima, smotrama i rođendanima. Zato je dolazak nečijeg prijatelja ili prijateljice, bratića ili sestrične u goste uvijek bilo vrijedno pažnje.


Ne sjećam se koordinatora upoznavanja, što samo govori o važnosti položaja te osobe inače u mom tadašnjem svijetu. No, sjećam se kako sam upravo izašla iz Slavije u Tkalčićevoj i zaustavila se pred nepoznatim plavim očima.


„Bok, ja sam Danijel iz Prečkog!“ izgovarao je i popravljao si talijanku. Ja sam za to vrijeme grčevito stiskala vrećice misleći samo na to kak bi se mi sad rukovali da ja imam slobodne ruke.


U magli sjećanja je ostao razgovor na temu tko je čiji i kome je došel u posjet. Koordinator čijih se očiju ne sjećam jer mi i dalje nije bil važan, se trudil to sve lepo ispričati: „On ti je moj bratić, već je završil prvi srednje u Tesli…“


„Daj da ti pomognem s tim vrećicama.“ izgovarao je dok ih je već preuzimao iz mojih ruku koje su se sad već naveliko tresle i od težine i od treme. Nisam se ni snašla, a on je već stajao na vrhu stepenica kod crkve svete Marije.


Kinfa iz kvarta je i dalje naveliko pripovedal. Navek u životu ima taj netko tko te zašprehava dok ti gledaš kak ti prilika prolazi.


„Danči bu kod mene u gostima do sutra, a onda idemo na more!“ hvalil se ponosno magloviti dok sam ja već špurala prema Dolcu preskačući po dvije stepenice.


Bil je to jedan dugi ljetni dan, a koji je meni ipak trajal prekratko. Rastali smo se uz nečiju posljednju želju sa Markovom sajma. Cijela Tkalča je orila „Marijana, slatka mala Marijana…“


Obećal je kak bu mi poslal razglednicu s mora i da bumo išli u kino čim se vrne u Zagreb.


Prošlo je desetak dana i ja sam već bila i zaboravila da čekam razglednicu. Markov sajam je završil i bogmeč je već postalo i malo dosadno.

Jedno ljeto na Opatovini

Poštar Ivek je bil svima drag. Posebno su ga voljeli kad je donosil penzije. Znalo se u svakom trenu kod koga je sad i kod koga još mora otići prije nego dojde tvojoj baki. Sve se to pratilo i prenosilo iz minute u minutu.


Bil je mlad i strpljiv jer je svaka baka htjela da baš kod nje popije kavicu i malo se porazgovara, a onda je za nagradu i on dobil lepu pinkicu. Kak su svi bili uzbuđeni taj dan!


Napokon je Ivek došel i u moje dvorište. Prema rasporedu je prvo išel susedima na gornji kat, a onda dolazi k nama. Tak da sam se iznenadila kad se zaustavil na mojim vratima.


„Ej mala, tebe tražim da to čim prije rešim!“ i uručil mi plavu kuvertu bez poštanske markice. „Gibam brzo jer su svi nestrpljivi. Sakrij to da ti tvoji ne vide.“


Šmugnula sam čim prije sa plavom kovertom u sobu da vidim kaj je to tak važnog. Mislila sam da je možda opet ono neko pismo iz lanca sreće ili tak nekaj.


Na koverti je pisalo: „Za nju, samo za nju“, a ispod je sitnim slovima još stajalo: „p.s. Molim vas, recite osobi koja vam je ovo poslala da se to inače ne smije raditi. Vaš poštar Ivek“


U koverti je bila razglednica s Paga, uredno adresirana na moje ime i adresu. Poruka je slala standardne pozdrave s Jadrana i jedno značajno: NEDOSTAJEŠ MI!


Ispod poruke je bila molba poštaru da spremi razglednicu u plavu kovertu, uputa kaj da napiše na kovertu i da mi svakako istu osobno uruči.


Stajala sam neko vrijeme tako preplavljena osjećajima sreće i susprezala ispustiti glas razmišljajući o tome kaj bu Opatovina rekla ak' me čuju.


Poštar je već obišel sve u mojoj kući, rešil je račun sa mojom bakom, i samo mi je namignul pri izlasku u znak ohrabrenja da je sve pod kontrolom.


Ja sam tek tada osvijestila kak nemam pod kontrolom dokaz koji držim u ruci i da ga trebam pod hitno nekam skriti. Na brzinu sam kuvertu nagurala u kutiju sa pismima i razglednicama. Tamo je ostala pohranjena kao uspomena jednog mladenačkog uzbuđenja i sjećanja još mnogo ljeta.


#mojzagreb #takimamterad #poštar #mladost #prveljubavi #mojapriča

245 views

+385 91 504 25 58

Kralja Držislava 3, Zagreb

©2019 ADD tim d.o.o. i Andreja Tonč 

Izjava o zaštiti privatnosti