• zg_curka

Fašničko popodne jednog zagrebačkog djetinjstva

„Andreja, pa kak to zgledaš?“ uzviknula je moja mama nakon kaj me ugledala na vratima.


„Pa kaj, došli smo vas sam pozdraviti. Vodi nas Nikola kod Ane na Kamenita vrata. Spekla bu nam krafne.“ odgovarala sam bezbrižno ne razumijevajući kaj sad mojoj mami nije jasno.


Sad bum vam ispričala kaj njoj nije bilo jasno.


Ja sam rekla da idem do Župnog ureda Svete Marije na Kaptolu. No, to nije bilo ništ novo jer smo mi deca ionak znali svratiti do našeg Nikole i kad nije bilo vreme vjeronauka. Proslavili bi neki rođendan ili imendan. Skromno i veselo. Keksi, sok, pjesmica, molitva i gibaj van put Dolca na igru.


Nikola je bil naš velečasni s kojim smo bili na ti i zvali ga imenom. Nismo mu ljubili ruke i zvali ga presvetli, ni velečasni, ni pater. On je samo bil i ostal Nikola.


Ana je bila naša vjeroučiteljica koja je i dan danas ostala vjerna podrška našem Nikoli. A znate koliko je od tada prošlo let? Punih 40 let dragi moji pajdaši!


Tak smo se mi nalarfali u župnom uredu za fašnik. Ne znam na kaj smo ličili, ali zaprepaštenje moje mame je bilo očito.


Ona je baš tada nekaj čistila. Glancala podove i tepisone i eto mene sa cijelom svitom. Jer kaj, pa to je tak bilo normalno da se nekam svrati još po putu. Tak je bilo normalno da ne buš sad zval, pa se najavljival. Uostalom, ionak nismo imali telefona, ionak bi se svako malo netko naluknul.


„Pa dete drago, nemreš mi velečasnog sam tak doma dopelati! I baš sad kada je kuća u neredu.“ bila je uzrujana moja mama dok ju je Nikola umirival da smo samo u prolazu i da smo se došli pozdraviti i javiti kam idemo.

fašnik, maškare, zg curka, fašnik u zagrebu, maškare u zagrebu, osamdesete
Fašnik s kraja osamdesetih

Nastavila je naša mala družina s Opatovine prek Skalinske, pa put Tkalčićeve i Malih stuba prema Radićevoj i Kamenitim vratima.


Veselo, glasno i fajn uspuhano smo stigli kod Ane. Nagurali smo se u njen mali podstanarski stan. Jedan od onih u kojima nema mesta, a svi stanu. Nema veze kaj nema dovoljno stolci, ima i pokoji štokrlek. Bumo sedeli jedni na drugima. Nismo ionak došli čubiti, došli smo se družiti i fino njupati.


Toplina male kuhinje, vruće krafne iz kojih curi domaći pekmez od marelica, mi mrljavi i rumeni, veseli, sretni kaj smo doživjeli taj jedan tako običan, a tako poseban trenutak života.


Onaj koji će naša siječanja uvijek i baš kad treba vratiti u još jedno bezbrižno fašničko popodne zagrebačkog djetinjstva.


p.s. Naravno da nema fotke baš tog događaja, al i ova priložena je negde iz tog vremena, samo koju godinu kasnije i priča priču jednog drugog djetinjstva.

77 views

Recent Posts

See All