• zg_curka

Šetnja jednog sjećanja Opatovinom

Tišina koju je donijela zima u doba korone budi sjećanja na izgled zagrebačkih ulica iz vremena moga djetinjstva. Onog vremena kada su te iste ulice u popodnevnim satima bila igrališta, mjesta okupljanja susjeda koji su slušali radio emisije i prijenose utakmica, mjesta kojima se popodnevnim satima širio miris friško kuhane kave.

Fotografija prikazuje ulicu Opatovina u Zagrebu. Zima kasnih 70-tih godina.
Opatovina u zimu kasnih 70-tih godina

Zima je, već pomalo pada mrak, a moja sjećanja baš nekak navek prizivaju slike sunčanih dana i toplih popodneva. Ugode. Nikaj me ne zebe. Nikaj me ne žulja. Sretna kaj smo napokon opet svi na okupu, a opet svaki u svom vuglecu pri nekom štandu ili dvorištu.


Ulazim na Opatovinu s Kaptola. Za mene je to neprirodan slijed ulaska jer ja sam naučena Opatovinom koračati od smjera Potepuha prema parku. Osim kad se vraćam doma iz škole ili parka, ali to je onda povratak, a ne dolazak.


Ulica je prazna, kafići ne rade. Sada napokon mogu prići „Kvazaru“ i pogledati jel ima negdje još pritajena pokoja naljepnica.


Ova priča događa se krajem osamdesetih. Jedno od zadnjih ljeta u kojima je bil onaj dosadni mir jer do tada nije bilo otvorenih današnjih ugostiteljskih objekata uzduž same ulice.

Caffe bar "Kvazar" otvoren je krajem 80-tih na Opatovini.
Sadašnji logo kafića "Kvazar" na Opatovini

Prva velika atrakcija za nas decu je bil „Kvazar“ koji je osim činjenice da se otvorila nekakva moderna gostiona, imao veliki uspjeh zato kaj je naštampal naljepnice! Imati jednostavnu naljepnicu tog kafića bilo je prava šminka. Kao i sve u to vrijeme, to kaj si se domogel naljepnice nije značilo da buš istu i potrošil sam tak. Je, pa da, nisi ju mogel sam tak negde zakeljiti. To je bila strateška odluka. Važna, jer imaš samo jednu, lepu, novu, još diši na ljepilo, i jednu priliku. Moj odabir je bil jedan crni rokovnik. Tam je naljepnica bijele pozadine i velikih slova sa imenom novog kafića na Opatovini bila najbolje vidljiva. Kao, ne namećem se, a opet, ah da, i ja imam njihovu naljepnicu, kaj god.


Ne pronalazim naljepnicu na današnjim ulaznim vratima zatvorenima dok čekaju ponovno dopuštenje za rad. Nastavljam dalje prisjećajući se kak u stvari nikad nisam ušla u ovaj kafić kao gost osim onda kada sam došla žicati njihov glavni marketinški proizvod tog vremena.

Caffe bar "Kvazar" otvoren je krajem 80-tih godina na Opatovini.
Sadašnja tersa kafića "Kvazar" na Opatovini

Šetam dalje i prisjećam se mjesta koje je prvo služilo hamburgere. Zaboravila sam mu naziv. No sjećam se crvene boje tog ambijenta, a možda je i to samo neka meni draga slika sjećanja, i susede Dragice koja je pekla hambiće. Velike, sočne i nije štedila na kečapu.


U početku je hamburger unosil dosta zbrke da kaj to je. Jedan moj ujak je rekel da kaj bi mi sad išli na nekakve hamburgere tu u gradu kad on doma ima špeka hamburgera za jesti. „Bu on doma kad dojde jel hamburgera, a ne sad tu u gostima!“

Mjesto nekadašnje pizzerije "Diogeneš" na Opatovini.
Kuća u kojoj je krajem 80-tih otvorena pizzerija "Diogeneš"

Suseda Marica s kojom je baka svaki dan pila kavu je prešla, a u njenoj kuhinji se otprla pizzerija „Diogeneš“. I tak, bake su nas polako napuštale, a pizze i hamburgeri su zamijenili kruh z masti, pohani kruhek za doručak i sve kaj je navodno bilo tak kalorično, a mi žgoljavi ili kak bi rekel jedan moj pajdaš iz škole „suhi“.


„Znaš kaj, neki dan sam njupal pizzu iz „Diogeneša“ i skužil sam da imam krivu strategiju!“ prepričaval mi je Sanjin iz Skalinske na putu do škole. „Naime kaj, ja sam krenul pizzu prvo klopati tak da sam se častil ovim okrajcima kaj su punjeni sirom.“ Da, to je bila prava revolucija, umjesto dotadašnjih suhih, ovi okrajci su bili sočni. „I kaj, skužim da još nisam zapraf ni navalil na pizzu, a kad ono, već sam skoro, pa sit.“ Eh da, dragi moji, to su vam bili problemi! Strateški!


Dolazim do „Potepuha“ i smijem se jer prvo kaj sam pomislila bilo je „Vidiš, ima još mjesta za lovice i ledene babe oko Petrice Kerempuha!“ Njih dva su tam pak od kad ja znam za svijet. Lepo je kaj su još tu. Volim obići kip, malo se žnjim porazgovarati i počinuti na njegovom postolju. Gledati prema Dolcu i čekati da završi čišćenje placa. Onda se zaletiti drvenim stepenicama i šprintati sve do kraja placa, do onih velikih stepenica koje gledaju na Trg. Dalje ionako ne idem, sigurno još neko vrijeme.

Spomenik Petrici Kerempuhu na Opatovini 70-tih

#mojzagreb #mojapriča #djetinjstvo #opatovina #caffebar #kafići #pizzerija #kvazar #diogeneš #potepuh #petricakerempuh #dolac #takimamterad

163 views

Recent Posts

See All